Ponedjeljak 13. april 2020.
Operacija „prozori, store, lusteri, plakari….“ završena još u prvim danima izolacije… Rano ustajem. Redosljed postupaka je isti još od 22.marta: : kupatilo, kafa, novine u PDF-u, portali (sad će Fahro reći „a sabah?“). uljiva sam još od petka. Nikad se nisam osjećala toliko poniženo, debilno, kao prošle sedmice kad mi je bilo određeno da van kuće mogu hodati od osam ujutro do podne. Čini mi se da bih više sebe cijenila da sam ostala u izolaciji i tih pet dana.
Majka po ko zna koji put pita „odakle je taj klaster što ga ovaj zalizani stalno spominje“. Smijem se, znam na kojeg „zalizanog“ misli. Zaista , zar nije postojalo neko razumljivije objašnjenje za izvor zaraze?
Peglam masku, dao mi bratić početkom feberuara kad sam sa suprugom putovala u Irsku; kaže, može zatrebati. Sva sreća vratili smo se na vrijeme, skupa sa neraspakovanom maskom, ne znajući da ću je za samo nekoliko dana morati stavljati i kad smeće nosim u kontejner. I to ispeglanu
Već je podne. Ubiše vijesti s TV-a: testirano toliko, oporavilo se toliko, umrlo toliko, klaster ovaj, klaster onaj, ma….. Čujem se s dr. Elmirom Jahićem. Još u subotu je napustio bolnički izolatorij, vrijeme provodi u kućnoj izolaciji, ali u dobrom raspoloženju. Ma znala sam da će izdržati. Kad je izdržao vrijeme 1992-1995, pa sva ranjavanja, ofanzive, izdržat će i tu .ebenu koronu.
Odavno nisam bila ovako dobra domaćica kao nakon razgovora s Elmirom. I pita, i čorba, i kolači i.. Pokušavam nabrati 6000 koraka od spavaće sobe do balkona. Teško ide. Aritmija krenula u napad.
Tarik i Mahir, po običaju, zovu negdje oko 10 uvečer. I oni i supruge im Mai i Saman od početka pandemije rade od kuće. Znam da brinu, ali savjeta i upozorenja mi je preko glave.
UTORAK, 14. april 2020.
Svako jutro od 21. marta počinje istim redosljedom. Znam tačno u koje će me vrijeme zvati neko od familije, prijatelja. Jedino za sestru Biseru ne garantujem – ona zove u svako doba. Zaista, istinita je ona priča da svaka kriza pokaže dobre i loše strane ljudi. Zvalo me od početka izolacije, desetine prijatelja i poznanika. Pitaju treba li šta da urade za mene. Džemka iz Buybook-a javi se svaki dan. I ona i Alma svojevremeno su radile u dopisništvu Avaza u Tuzli kao vrsne novinarke. Zovu Skoka i Selma, Nedim Salaharević, zove me hadžija Šiško iz Jošanice kod Zvornika, kaže da mu se ojarilo oko stotinu koza. Elvis sa PMF-a šalje poruku, kaže da je tu za sve što mi treba. I rodica Fadila skoro svaki dan zazvoni na interfon „treba li šta“. Ma ne treba, ništa narode, ali dobro je da vas čujem. Sejo Numanović, kao i obično, nazove popodne. Ispriča neku anegdotu, smije se, a kad ja počnem da drobim na naredbe i zabrane kriznih štabova, posebno na one što nas stalno upozoravaju da peremo ruke (ko da ih nikad nismo prali!), svaki put razgovor završi riječima: „Teško Husi, ne bih mu bio u koži.“
A Huso, tipičan profesor. Ujutro sve redno, bez srkleta. Danima mi uzurpira kuhinjski sto u ionako tijesnoj trpezariji. Šuti, lista nekakvu knjigu, nešto zapisuje, podvlači, unosi u kompjuter. Sve mislim, opet nešto prevodi – jok. Čita Monografiju – 100 godina škole u Kalesiji koju je i on pohađao.. Na jednom mjestu našao podatak da je prvi učitelj u toj školi prethodno učiteljovao u školi u Lastvi. Uh, jes’ mi drago, samo da kažem Fahri da smo mi u Lastvi imali školu prije Kalesije.
Već dva dana nešto mi desno oko „radi naopako“. Ako kažem pred majkom, odmah me dočeka da je to „od kompjutera“. Zovem svog oftamologa Jasmina, objasnim mu problem. Smije se, kaže da se ne plašim, problem ukazuje na proces „starenja oka“. Hm… Kapi koje mi je rekao da kupim popravile su stanje, naravno, do sljedećeg ciklusa „starenja“.
Dan nekako prolazi. Gledam s balkona, tugaljiva slika šetališta prema Slavinovićima. Opet onaj „zalizani“ na TV-u. Sve kažem da više neću ni da slušam niti da čitam vijesti, ali.. droga je to majčin sine.
SRIJEDA, 15. april 2020.
Danas je Dan Armije. Inače, ne volim april. Podsjeća me na onaj tužni Bajram iz 1992. godine, pa na progone, zbjeg, bježanje, strahove , izbjegličko beznađe..
Zove dr. Mustafa Bazardžanović, veli, nazvao „nako“ da pita kako sam, da pričamo bez neke velike brige, jer smo danima deverali samo o Elmiru. Znam ih obojicu od djetinjstva i nisam mogla zamisliti kako će ta zvornička djeca, gojena u bonluku i po čaršijskim adetima, kao studenti medicine u ratnim bolnicama u Podrinju čuda činiti.
Da mi je da zovnem Edhema Titu, da mu čestitam Dan arimije. Na dijalizi je. A i šta suvislo da kažem ovom heroju, pitam se, kad znam da ne živi već preživljava, da mu se sin , zato što klanja i nosi bradu godinama ne može nigdje zaposliti.
– Samo besposličariš na tom telefonu – prigovara majka, uzgred dodajući da joj se , biva, učinilo da je nešto uprskalo balkonska vrata. Pravim se da nisam čula.
Ne mogu da se smirim, zovem Šemsu Muminovića, prvi komandant 206 viteške zvorničke brigade. I njemu hoću da čestitam Dan Armije.
-Evo me, izveo cuku u šetnju, šta ću – nekako tugaljivo govori. Kaže da mu je šećer u normali, da otkako je krenula pandemija, uglavnom, sjedi u kući, čas kompjuter, čas telefon.
Ipak, ovo stanje izolacije naginje malo na PTSP . Ili, ustvari, samo aktivira ono što mnogi od nas sebi ne možemo priznati. Do pred ponoć pišem priču, ustvari sjećanje na rahmetli Čektala sa Zečije kose. Takvi se, čini mi se, više ne rađaju. Pukla bih da to nisam napisala.
Razmišljam kako da sutra prekršim Solakove mjere i naredbe. Dodijalo više u četiri zida.
ČETVRTAK 16. april 2020.
Sve redno. Brojim dane u izolaciji… Ma nemam kome ni s balkona da mahnem. Uhvatila me tuga, spremali smo se krajem aprila u London. Ali, čovjek snuje – Allah određuje, stara je izreka. Telefon pišti, stižu novi snimci Merjem i Melek i Hane i Ajdina. Zaista čovjek ne zna kakva je budala dok ne dobije unučad.
Skrenuh pogled na TV nastavu. Čas matematike. Ma ni nalik onoj matematici koju sam ja učila. Matematičke radnje drukčije se zovu, svaki znak i svako rješenje ima dodatni naziv. Ma nije matematika za mene, sinovi su mi davno kazali da znam računati „samo do sto maraka“.
Jedan poziv me posebno obradovao. Ervin Hladnik Milharčič zove iz Ljubljane. Smijem se njegovim pitanjima, primjedbama, objašnjenjima ko je sve kriv za koronu itd, itd. Supruga mu Mirjam je napisala fantastičnu knjigu „Doba velikih migracija na slovenskom“. Mogu zamisliti tog novinarskog vuka u ograničenoj slobodi. Na kraju pita je li gotov burek. Hvala ti, Ervine, popravio si mi dan, a i atmosferu u kućnom izolatoriju .
Brišem poruke iz mobitela, brat bratu, danas je stiglo jedno 20 istih poruka u kojoj nekakva „naučnica“s plastičnim ustima, objašnjava kako je i zbog čega nastao virus korona i to s aspekta matematike, informatike, hemije, svemira, medicine… Ko je, samo, onakvu, smontiro da mi je znati? Evo što mi šalju šta priča, već zovu i pitaju „jesi li pročitala“.
PETAK, 17. april 2020.
Majka u izolaciji nije dangubila. Izučila je hatmu. Iako joj je 89 godina, dobro vidi, a i dobro čita arapsko pismo. Redovno napominje da je učila „kod hodže Kebe“ na Bivolju Brdu i da je to bio najbolji hodža kojeg zna. A kad su hodže u pitanju, ne sumnjam da ih zna dosta. Popodne je bila dova i ja i Huso, naravno, bili smo jedini koji su aminali.
Obradovala me vijest da je hadžija Omer iz Karamursela u Turskoj izašao iz bolnice. Preležao koronu i on i supruga mu. Dobri hadžija čiji su preci u Tursku došli prije više od 150 godina uporno njeguje bosanski jezik.
Nikad nisam obraćala pažnju na žalbe domaćica da je „kućni po'so – neviđeni po'so“. Ma ne stajem. Sve u krug. Pitam se jesam li ja sve ovo radila i kad nije bilo izolacije? Pa jesam, naravno. I usisavala, i čistila, i kuhala i svađala se s TV prijemnikom, i Husi drobila da ništa ne radi po kući, i prebirala po kompjuteru i šta treba i šta ne treba, pisala… Sve sam to radila i nije mi bilo teško jer nisam imala osjećaj uzurpirane slobode. Najosjetljivija, da ne kažem, najpoganija sam kad mi neko diktira domete kretanja, komuniciranja, naređuje kako nešto smijem , a nešto ne smijem i kako to sve čini da bi meni bilo bolje. Ispade da Krizni štab više brine o mom zdravlju nego ja sama. Oni mene matoru vole više od mene same. Heeeej!
SUBOTA, 18. april 2020.
Još me drži sinošnja scena. Gledam s balkona, dva mladića, haman zaboravili da je policijski čas, džogiraju uz Jalu i naletješe na policajca. Šta je bilo poslije ne znam, ali se sjetih 1993. godine, kad bi jedan moj Zvorničanin, nakon što dođe s ratišta, a nema gdje prenoćiti, maksus hodao Tuzlom u vrijeme policijskog časa ne bi li ga policija privela i ostavila u pritvoru bar nekoliko dana. Tamo bi mu, hvalio se bilo plaho dobro „hem toplo, hem se imalo šta i pojesti, hem fino i prileći“. Nakon rata otišao je, čini mi se u Holandiju.
Ponovo se vraćam knjizi Ismeta Dedejića „Globa na tugu“. Niko tako pismeno i istinito nije opisao zavičajnu istoriju, ustvari stanje Bošnjaka u crnogorskom dijelu Sandžaka u vrijeme vladavine Rankovića , kao što je to Ismet uradio ovom knjigom. Neke junake njegove knjige srela sam prije nekoliko godina u Turskoj. Čitam još neke knjige ovih dana, prelistam po nekoliko stranica i… Kažu, popij neku veselicu dok ne prođe izolacija.
Dosadna subota. U slobodi, subotom bi maksus izašla u čaršiju, najprije s Blickom na kafu, pa Ramiz, pa Elmir, pa Elvir… Ovako, ostaje mi samo telefon.
Fahro navalio ko „smrt na babu“- pita je li gotov dnevnik.
NEDJELJA, 19 april 2020.
Još koji dan do ramazana. Majka veli da treba svaki ćošak prečistiti, adet je… Pa bona, majko, ne ispuštam krpu iz ruku, evo mi šake ko borova kora od raznih deterdženata..
Merjem i Melek su, javljaju, odlučile da poste. Za Merjem vjerujem da će izdržati bar dva dana, a za Melek, nisam sigurna. Prošle godine krenula je da posti od 4 popodne. Već u pet sati raspitivala se kad će „ ramadan pauza“.
Fahro, imadni na umu, da mi pisanje dnevnika nije jača strana. U izolaciji, pogotovo. Ispravi gramatičke greške. Poselami svoje. Lako je tebi fejzbučit kad ti žena čisti, pegla, pere, kuha…
O autoru:
