Dodeljivanjem Nobelove nagrade za književnost Peteru Handkeu, Švedska akademija, Nobelov komitet i kralj Karl XVI Gustaf narugali su se žrtvama rata u Bosni i Hercegovini i dotakli moralno dno. Pridružili su se Handkeovom ciničnom negiranju genocida, sprdanju sa majkama Srebrenice, relativizaciji zločina, falsifikovanju istorije i stali na stranu dželata.
I to su učinili sasvim otvoreno, bez stida i srama, što se najbolje vidi iz odgovora Švedske akademije na pismo koje su im uputile žrtve rata – tu su akademici lepo objasnili onima koji su preživeli pokolj da je negiranje genocida stvar mišljenja i pluralizma. U toj raznovrsnosti pogleda na zločin, švedski akademici su se otvoreno stavili na stranu zločinaca: Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića i Ratka Mladića.
Što reče Breht, “zaista živim u mračno doba”. U ovom trenutku tame i sramote treba se podsetiti malo drugačijih nobelovaca nego što je Peter Handke, onih koji su se suprotstavili agresiji na Bosnu i Hercegovinu i stali na stranu žrtava, kako to veliki pisci uvek i čine. Josif Brodski i Česlav Miloš usprotivili su se zlu i pokoljima u Bosni, kako svojim javnim angažmanom, tako i svojim književnim delom.
Bosanska pjesma Josifa Brodskog
Oba velika pesnika svetske književnosti napisala su strašne, potresne pesme o ratu u Bosni i o ravnodušnosti sveta. Josif Brodski, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1987. godine, napisao je u novembru 1992. godine Bosansku pesmu, koja počinje sledećim strofama (u prevodu Marka Vešovića i Omera Hadžiselimovića):
Dok žohara gnječite, pijuckate
viski, prepone svoje češkate,
dok ruka oko mašne se trudi,
ginu ljudi.
U gradovima čudnih imena
zgođeni metkom, i sred plamena,
ne znajuć što ih se na smrt osudi,
ginu ljudi.
Brodski pokušava da razbudi uspavanu savest ljudi na Zapadu, koji mirno posmatra kako srpske snage ubijaju Bosnu, pogotovo onih koji imaju snagu i moć da nešto promene. Pesnik ređa stihove u kojima optužuje posmatrače za bezosećajnost, za hladnu nezainteresovanost, dok nevini stradaju. U pretposlednjoj strofi kaže:
O uspjehu sportaša dok čitate,
il stigli račun, dok pjevate
čedu svom pjesmu što san nudi,
ginu ljudi.
‘Na Balkanu se događa krvoproliće’
Potom, u završnoj strofi, sledi poenta, oni koji nemo posmatraju krvavi pir u Bosni – nisu tek neutralni posmatrači, oni su su svojim nečinjenjem svrstali na stranu ubica:
Pero vremena oštro, krvi žedno,
neće da žrtva i dželat su jedno,
kazaće da zadnja ološ i alaša
vrsta je vaša.
Da nije imao slabo srce i da nije umro prerano, 1996. godine, u 56. godini života, nije teško pogoditi šta bi Brodski danas imao da kaže Nobelovom komitetu i Peteru Handkeu: vreme, čije oštro krvožedno pero razdvaja ubijene od onih koji ubijaju, proglasiće vas pripadnicima potonjeg plemena. I nema sumnje da će vreme to učiniti, ne mogu se zločinci podržavati nekažnjeno.
Nije se Brodski zaustavio na stihovima, već je pisao i tekstove o ratu u Bosni, zalažući se za vojnu intervenciju protiv agresora. U tekstu Krv, laži i pokretač istorije, objavljenom početkom avgusta 1993. godine u The New York Timesu, Brodski je pisao da je “ono što se događa na Balkanu vrlo jednostavno: krvoproliće”.
Ruski nobelovac sa američkom adresom imao je i konkretne predloge šta treba učiniti: “Članstvo Jugoslavije u Ujedinjenim nacijama mora biti odmah ugašeno. Njena zastava ispred UN-ovog sedišta legitimiše tvrdnje srpskog vođe da je on jedini garant integriteta Jugoslavije i da je krvoproliće koje je pokrenuo samo borba protiv secesionista.”
Dao je i predlog šta činiti sa gospodarima rata koji komadaju Bosnu: “Aktuelne vođe ovih država – Slobodana Miloševića i Franju Tuđmana, kao i lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića – UN treba odmah da proglase odmetnicima i da ih tretiraju na taj način sve dok traje njihova fizička egzistencija, a naročito nakon što prestane rat. To znači da im odmah treba zabraniti ulaz u Sjedinjene Američke Države.”
Na kraju, dao je i predlog šta da se radi po okončanju rata: “Nezavisno od ishoda sukoba, Srbija, neupitni agresor, treba da bude obavezana rezolucijom UN-a da snosi sve troškove reparacija počinjene štete.” U jednom delu teksta obratio se predsedniku SAD-a Bilu Klintonu: “Moralnom čoveku nije potreban konsenzus njegovih saveznika da bi delovao protiv nečega što smatra sramotnim.”
‘Kad ubijana i silovana zemlja zove u pomoć’
U vreme kad je Brodski objavio navedeni tekst, Česlav Miloš je napisao pesmu Sarajevo, u kojoj osuđuje ravnodušnost Evrope na vapaje onih koje ubijaju, napada podle državnike koji zevaju i ne preduzimaju ništa dok ljudi stradaju, zaključujući da njihovo pokolenje samo sebi izriče presudu i da u sebi nosi seme sopstvenog uništenja. Miloševe gotovo proročke stihove vredi navesti u celini, u prevodu Marine Trumić:
Neka ovo i ne bude pjesma, ali barem govorim ono što osjećam.
Sada bi bila potrebna revolucija, ali hladni su oni koji nekoć bijahu vreli.
Kad ubijana i silovana zemlja zove u pomoć Europu, u koju je povjerovala, oni zijevaju.
Kad njihovi državnici biraju podlost, ne čuje se glas da to nazove pravim imenom.
Lažna je bila pobuna mladosti što se zanosila obnovom
Zemlje, i to pokoljenje samo sebi sad izriče presudu.
Primajući ravnodušno vapaj onih što ginu, jer to su mračni
barbari što se međusobno ubijaju.
I život sitih više vrijedi od života gladnih.
Sada je vidljivo da je njihova Europa od početka bila
opsjena, jer njena su vjera i temelj ništavilo.
Ništavilo, kao što ponavljahu proroci, rađa samo ništavilo
i opet oni će biti kao stoka koju vode na klanje.
Kad bi samo zadrhtali i u posljednjem trenu
shvatili da će od tada riječ Sarajevo značiti istrebljenje njihovih sinova
i obeščašćenje njihovih kćeri.
Pripremaju to uvjeravajući sebe: “Mi smo barem zaštićeni”,
dok ono što će se srušiti dozrijeva u njima samima.
Upozorenje na etničko čišćenje na Kosovu
Poput Brodskog, ni Miloš se nije zaustavio samo na poeziji o ratu u Bosni, već je o tome govorio kad god je bio u prilici. U intervjuu Robertu Faggenu za The Paris Review 1994. godine, Miloš je govorio o gradu svog detinjstva i mladosti, Vilnjusu: “Sa svojim raznovrsnim nacionalnostima, konfesijama, jezicima – bio je kao Sarajevo. Bio sam duboko pogođen onim što se dešava u Bosni, jer razumem sve te etničke konflikte.”
U nekrologu koji je pisao 2004. godine, Stephen Schwartz kaže da je Miloš bio vrlo glasan “u osudi zverstava počinjenih nad bosanskim Muslimanima”, govoreći da su “intelektualci odgovorni za užase u Bosni, jer su tamo pokrenuli nove nacionalističke težnje”.
Nedugo nakon navedenog teksta Josifa Brodskog i pesme Česlava Miloša, oba nobelovca su se našla među potpisnicima pisma Bilu Klintonu, koje je, pod naslovom Šta moramo da uradimo za Bosnu, objavljeno 2. septembra 1993. godine u listu The Wall Street Journal. Inicijativu je pokrenula britanska premijerka Margaret Tačer, a među potpisnicima su bili brojni ugledni političari, pisci, intelektualci – poput filozofa Karla Popera, spisateljice Suzan Zontag i dobitnika Nobelove nagrade za mir Elija Vizela.
U tom pismu su zatražili odlučnu akciju, odnosno da Zapad ciljano iskoristi svoju vojnu moć protiv agresorske srpske vojske te da pomogne u naoružavanju Armije Bosne i Hercegovine, kako bi se povećale šanse za “opstanak slobodne multietničke Bosne”. Autori pisma objasnili su karakter rata u Bosni i Hercegovini: “Za razliku od Somalije, u Bosni nije građanski rat. Poput Kuvajta, Bosna je slučaj vrlo jasne agresije na članicu UN-a, članicu čiju nezavisnost već 16 meseci priznaju SAD, Evropa i međunarodna zajednica.”
Zalagali su se i za neprihvatanje zatečenog stanja na terenu, koje je postignuto zločinima srpske i hrvatske strane: “Od najveće je važnosti za zapadne demokratije da jasno daju do znanja, kao što su u Kuvajtu, da nasilna promena granica i etničko čišćenje neće biti tolerisani, bilo da je reč o akcijama Srbije u Bosni i Hrvatskoj, ili Hrvatske u Bosni.” Ukoliko se to ne dogodi, predvideli su i kakav će biti razvoj događaja: “Zapad neće moći zaustaviti ni srpsko etničko čišćenje Albanaca na Kosovu.” Šest godina kasnije upravo se to i dogodilo.
Autori pisma upozorili su do čega može da dovede izostanak adekvatne akcije i pomoći žrtvama agresije: “Ako ne budemo delovali, odmah i odlučno, istorija će pamtiti da u poslednjoj deceniji ovog veka zapadne demokratije nisu uspele da shvate svoju najvažniju lekciju: onu da će agresija kojoj se ne suprotstavimo biti sve više uvećana i ponavljana; kao i da će slaba volja demokratskih društava ojačati i ohrabriti one koji zauzimaju teritoriju silom i vladaju njome silom.” Zanimljivo bi bilo saznati šta o ovom pasusu misle danas u Ukrajini.
‘Slobodan čovek među slugama tiranije’
Nisu se Josif Brodski i Česlav Miloš slučajno našli na strani žrtava rata u Bosni. Oba pisca imala su bogato iskustvo otpora tiranima i totalitarnim sistemima. Brodski je u bivšem SSSR-u proglašen parazitom na sudu i osuđen na progonstvo u Sibir, da bi 1972. godine bio proteran iz svoje domovine. Miloš se dobrovoljno našao u izgnanstvu, bežeći od poljskog komunizma pod sovjetskom čizmom.
Problem zla i stradanja zauzima bitno mesto u delu oba autora. Miloš se neprestano bavio problemom teodikeje i porekla zla u svetu, ispisivao je čitave teološke traktate u stihu na tu večnu temu, a napisao je i Zarobljeni um, studiju u kojoj je portretisao poljske pisce koji su se priklonili totalitarnom poretku. Brodski je napisao čak i uputstvo za borbu protiv zla, koje je pročitao diplomcima američkog Vilijams koledža 1984. godine.
Pišući o prevodu poezije Brodskog na poljski jezik, Miloš govori o civilizaciji koja je ušla u fazu nihilizma i izgubila pojam objektivne istine, a onda veli: “A tu se odjednom pojavljuje Brodski, sa svojim jasnim razlikovanjem istine i laži, dobra i zla.” U istom eseju Miloš kaže za Brodskog da je “slobodan čovek među slugama tiranije”. Čovek koji je etiku i estetiku učio kod Ane Ahmatove i Nadežde Mandeljštam jednostavno je morao da se nađe na strani ubijanih u Bosni, drugačije nije moglo da bude.
I Brodski i Miloš bili su protivnici Josifa Staljina i njegovih naslednika, pa je sasvim logično da su se usprotivili zlikovačkom režimu Slobodana Miloševića. Pritom, nijedan od njih nije bio angažovani pesnik, u svojoj poeziji mahom su se bavili drugim temama, nije tu bilo previše mesta za dnevne događaje i politiku, ali nisu mogli da oćute i mirno posmatraju kako Sarajevo gori, a horde Miloševićevih i Karadžićevih ubica satiru sve pred sobom po istočnoj Bosni.
Kada je u pitanju elementarna ljudska etika i empatija sa progonjenima, tu nijedan pravi pisac nema ni najmanju dilemu.
Pisac po mjeri zločina i zločinaca
U govoru koji je održao povodom dobijanja Nobelove nagrade, Brodski je izgovorio i sledeće rečenice: “Reći ću samo to – ne, avaj, iz iskustva, već samo teorijski – da smatram da je čoveku koji je pročitao [Čarlsa] Dikensa teže da utamani sebi sličnoga u ime bilo kakve ideje nego čoveku koji ga nije čitao. I govorim upravo o čitanju Dikensa, Stendala, Dostojevskog, Flobera, Balzaka, Melvila… to jest, o literaturi, a ne o pismenosti, ne o obrazovanju. Upravo pismen, obrazovan čovek može, pročitavši ovaj ili onaj politički traktat, da ubije sebi sličnog i da čak pri tome oseti zanos uverenja.”
Rečima Brodskog mogu dodati samo to – iz iskustva, a ne samo teorijski – da smatram kako je čoveku koji pročita Handkea, pogotovo deo opusa koji se tiče Srbije i rata, lakše da utamani sebi sličnog čoveka nego čoveku koji ga nije čitao. I ne samo to: upravo oni koji su učestvovali u tamanjenju drugih ljudskih bića, kao i oni koji podržavaju velikosrpsku ideologiju, a ratne zločince smatraju intimnim herojima – najglasnije slave Handkeovu Nobelovu nagradu, doživljavajući je kao podršku sopstvenim naopakim, zlim idejama i poduhvatima.
Što reče Aleksandar Vučić u čestitki Handkeu: “Vašu Nobelovu nagradu doživljavamo kao da je dobio neko od nas.” I zaista je nagradu dobio neko od njih, neko ko se dobrovoljno priklonio plemenu ubica. A nama, koji smo odrastali na delima Brodskog i Miloša, na literaturi koja ne razdvaja estetiku od etike, ostaje samo da se gnušamo Nobelovog komiteta, Nobelove nagrade i njenog ovogodišnjeg laureata.
I da sačekamo da njima i njihovoj sabraći po zlu oštro pero vremena, koje razdvaja ubijene od onih koji ubijaju, izrekne neopozivu presudu, koja glasi: Zadnja ološ i alaša vrsta je vaša.
(Izvor: Al Jazeera)
