Stalno, otvoreno i protivno očiglednosti, laskanje ljudi iz njegove okoline dovelo je dotle da više nije vidio svoje protivrječnosti, nije dovodio u sklad svoje postupke i riječi sa stvarnošću, s logikom, pa čak ni sa običnim zdravim razumom, nego je bio potpuno uvjeren da sve njegove naredbe, ma koliko bile besmislene, nepravične i nelogične među sobom, postaju i razložne, i pravične, i saglasne, samo zato što ih je on izdao.
Takva je bila i njegova odluka o studentu Medicinsko-hirurške akademije, o kome je, poslije podnesenog kavkaskog izveštaja, počeo da referiše Černišov. Stvar je bila u tome što je mladić koji je dva puta pao na ispitu polagao i treći put i kada ga profesor, koji ga je ispitivao, opet nije propustio, bolesno-nervozni student, koji je u tome vidio nepravdu, zgrabio je sa stola perorez i u nekom nastupu žestine nasrnuo na profesora i nanio mu nekoliko neznatnih rana.
– Kako se zove?
– Bžezovski.
– Poljak?
– Porijeklom je Poljak i katolik – odgovori Černišov.
Nikolaj se namršti. On je nanio mnogo zla Poljacima. Da bi opravdao to zlo, morao je biti uvjeren da su Poljaci – hulje. I Nikolaj ih je smatrao takvima i mrzio ih je, mrzio ih u srazmeri sa zlom koje je počinio.
– Počekaj malo – reče on i zažmurivši obori glavu.
Černišov je znao, jer je to mnogo puta čuo od Nikolaja, da kad on ima da donese odluku o kakvom važnom pitanju, on treba samo za nekoliko trenutaka da usredsredi pažnju i tada mu dolazi nadahnuće i odluka pada sama po sebi, baš onakva kakvu mu neki unutrašnji glas savjetuje. Sad je mislio o tome kako bi što više zadovoljio onu mržnju prema Poljacima koju je u njemu pokrenuo postupak toga studenta i unutrašnji glas mu je došapnuo ovakvu odluku.
On uze raport i na njegovoj poleđini napisa svojim krupnim rukopisom: “Zaslužuje smrtnu kaznu. Ali, hvala Bogu, kod nas ne postoji smrtna kazna. I nije moje da je uvodim. Provesti ga dvanaest puta kroz stroj od 55 hiljadu ljudi, Nikolaj”, potpisa on svojim neprirodnim, ogromnim potpisom.
Nikolaj je znao da je dvanaest hiljada prutova bila ne samo sigurna, mučenička smrt nego i nepotrebna surovost, pošto je i hiljadu udaraca dosta da ubije najjačeg čovjeka, ali mu je bilo prijatno da bude neumoljivo surov, a bilo mu je prijatno i da misli kako kod nas ne postoji smrtna kazna. Kad je napisao svoju odluku o studentu, on ju je pružio Černišovu.
– Evo – reče on – pročitaj.
Černišov pročita i u znak poniznog divljenja mudroj odluci sagnu glavu.
– I odvesti sve studente na trg da prisustvuju kazni – dodade Nikolaj.
“To će im koristiti. Uništiću taj revolucionarni duh, iščupaću ga iz korijena”, pomisli on.
– Razumijem – reče Černišov i, poćutavši malo i namjestivši svoj čuperak, vrati se na kavkaski raport.
(Odlomak iz romana „Hadži Murat“ Lava Nikolajevića Tolstoja)
